Ge­ne­ral Mi­le Mrk­šić, biv­ši ko­man­dant Voj­ske Re­pu­bli­ke Srp­ske Kra­ji­ne umro je u za­tvo­ru u Li­sa­bo­nu u naj­go­rim mu­ka­ma. Sam, bez ade­kvat­ne lje­kar­ske po­mo­ći, po­ni­žen kao ljud­sko bi­će do sa­mih gra­ni­ca do ko­jih se ljud­sko do­sto­jan­stvo mo­že po­ga­zi­ti. Nje­go­va kćer­ka Ma­ri­ja opi­sa­la je ovih da­na u pi­smu me­di­ji­ma u Sr­bi­ji da oca pri­li­kom po­sled­njeg vi­đe­nja sko­ro da ni­je pre­po­zna­la, da je bio u „ja­ko za­pu­šte­nom sta­nju“, da ni­je mo­gao da je­de, da je di­sao na cjev­či­cu!
Ko­li­ko je srp­ski ge­ne­ral, osu­đen u Ha­škom tri­bu­na­lu na 20 go­di­na za­tvo­ra, bio u li­sa­bon­skom ka­za­ma­tu pod ade­ka­vat­nom lje­kar­skom nje­gom i pa­žnjom, a i za­tvor ima lje­ka­re ko­je oba­ve­zu­je ako ni­šta dru­go on­da lje­kar­ska eti­ka i za­kle­tva ko­ju su da­li, go­vo­ri i po­da­tak da je kra­jem ju­la u za­tvor­sku bol­ni­cu pri­mljen s di­jag­no­zom „ast­ma i fi­zič­ka is­cr­plje­nost“, pet­na­e­stak da­na ka­sni­je di­jag­no­sti­ko­van mu je „kar­ci­nom plu­ća“, a sa­mo če­ti­ri da­na ka­sni­je pre­mi­nuo je!
Na stra­nu ha­ška prav­da! Nje smo se po­sled­njih go­di­na na­gle­da­li, na­slu­ša­li, smrt ge­ne­ra­la Mrk­ši­ća, još jed­na u ni­zu smr­ti srp­skih pri­tvo­re­ni­ka i osu­đe­ni­ka u Ha­gu, po­kre­će jed­no dru­go, za Evro­pu i kre­a­to­re Tri­bu­na­la mo­žda ne­va­žno i sa­svim spo­red­no pi­ta­nje, ali, pi­ta­nje ko­je se mo­ra po­sta­vi­ti – je­su li Sr­bi, ha­ški osu­đe­ni­ci, lju­di? Da li pre­su­da Ha­škog tri­bu­na­la ili sa­mo pri­tva­ra­nje zna­če i smrt­nu pre­su­du Sr­bi­ma ko­ji se ta­mo na­đu, da li zna­če pra­vo na ga­že­nje te­me­lja, ko­ri­je­na, osno­va ljud­skog do­sto­jan­stva?
Je li ge­ne­ral Mrk­šić imao pra­vo na zdrav­stve­nu za­šti­tu? Tre­ba­lo bi da je­ste. Je li do­bio ade­ka­vat­nu za­šti­tu? Oči­gled­no ni­je. Ho­će li ne­ko zbog to­ga od­go­va­ra­ti, od lje­ka­ra i upra­ve za­tvo­ra u Li­sa­bo­nu do na­red­bo­da­va­ca u Ha­gu? Ne­će, u to sam sa­svim si­gu­ran.
Za dva­de­se­tak da­na, ko­li­ko se od pr­ve di­jag­no­ze „ast­ma i fi­zič­ka is­cr­plje­nost“ u za­tvor­skoj bol­ni­ci bo­rio s kar­ci­no­mom u već po­od­ma­kloj fa­zi, ge­ne­ral je sa­mo jed­nom do­bio mo­guć­nost da se te­le­fo­nom ja­vi po­ro­di­ci. I ta­da, zbog to­ga što je te­ško go­vo­rio, nje­go­vi naj­mi­li­ji ni­su ga ra­zu­mje­li šta pri­ča. Sra­mo­ta i od bo­ga gre­ho­ta. Ali, šta bri­ga si­lu u vi­du Ha­škog tri­bu­na­la i za gre­ho­tu i za sra­mo­tu.
Ukla­pa li se smrt ge­ne­ra­la Mrk­ši­ća u je­dan op­šti, ha­ški, bri­tan­ski, ame­rič­ki po­gled na Sr­be i Sr­bi­ju kao je­di­ne, glav­ne, naj­ve­će kriv­ce sve­ga što se do­ga­đa­lo na pro­sto­ri­ma biv­še Ju­go­sla­vi­je, na po­gled ko­ji je lje­tos kul­mi­ni­rao bri­tan­skom re­zo­lu­ci­jom o Sre­bre­ni­ci ko­jom je Sr­be tre­ba­lo pro­gla­si­ti za ge­no­cid­nu na­ci­ju? Me­ni se či­ni da se ukla­pa. I, ne sa­mo da se ukla­pa, od­nos pre­ma ge­ne­ra­lu Mrk­ši­ću, po­ni­že­nje ko­je je do­ži­vio i s ko­jim je umro, idu ko­rak da­lje. To po­ni­že­nje ni­je sa­mo od­raz kraj­nje ljud­ske bez­o­sje­ćaj­no­sti. To po­ni­že­nje je stra­ho­vi­ta go­to­vo ne­pojm­lji­va sra­mo­ta onih ko­ji bi tre­ba­lo da di­je­le prav­du.
Bog dao da gri­je­šim, ali, ne mo­gu da se ot­mem uti­sku da je srp­ski ge­ne­ral na­mjer­no, i do kra­ja, do sa­me smr­ti, do po­sled­njeg da­ha, po­ni­ža­van u za­tvo­ru. I on, kao i dru­gi ko­ji­ma je pre­su­da Ha­škog tri­bu­na­la na de­set, dva­de­set, dva­de­set pet go­di­na, u stva­ri bi­la smrt­na. I, za­i­sta, je li to po­ru­ka Sr­bi­ma, upu­će­na na je­dan stra­šan, mord­bi­dan na­čin, da su je­di­ni i is­klju­či­vi kriv­ci tra­ge­di­je 90-ih go­di­na? Je li to osve­ta onih ko­ji i su­de i tu­že. I, ka­ko čo­vjek da se ne za­pi­ta, je­su li za Ha­ški tri­bu­nal, za one ko­ji su ga osno­va­li i ko­ji u nje­mu vo­de glav­nu ri­ječ, Sr­bi, pri­tvo­re­ni­ci i osu­đe­ni­ci, lju­di?
Da je­su, ge­ne­ral Mrk­šić do­bio bi ade­kvat­nu lje­kar­sku po­moć. Kad ka­žem ade­kvat­nu, tu mi­slim i na lje­kar­sku po­moć na vri­je­me. Imao bi pra­vo na li­je­če­nje, na lje­ka­re, ne bi mu pet­na­e­stak da­na pred smrt kon­sta­to­va­li „kar­ci­nom plu­ća“, u tre­nut­ku ka­da li­je­ka i po­mo­ći vi­še ni­je bi­lo. Ta­ko su ga, ustva­ri, na­mjer­no, bez su­da i su­đe­nja, osu­di­li na smrt, i pre­su­du iz­vr­ši­li. Bez tru­na­ke sra­ma i ka­ja­nja.
iskra.kom
Autor: Zo­ran Ša­po­njić